KurSalonGospodar

 Dok lezim na havajskom suncu, dve urodjenice hlade me palminim listovima i jedina mi je briga da mi se led u koktelu ne otopi. More tiho umiva obalu i taj sum je jedini zvuk koji dopire. Kroz tisinu lagano do mene stižu reči  : Budi se, probudi se da idemo.

Gde da idemo, na Waikiki? Ne, u bolnicu. Fak, počinje. 

U Gradskoj bolnici Zvezdara, svi ljubazni i opušteni, na šalterima ima par drndavih baba, ali na odeljenju je sve u savršenom redu. Bolnica uredna i čista, sestre nasmejane, doktorka stručna, školovana i do skoro radila u Švajcarskoj. Pregled, priprema, kreni. Nosim torbu do lifta i tu se opraštamo. Par reči ohrabrenja izgovorene lažno samouverenim glasom. I sad čekanje. 

Otišao kući, jeo, povratio, gledao tv, Milan Kalinic izvodi neke pizdarije, opet povratio, u bolnicu se vratio.

Sat vremena kasnije silazi doktorka. Pita šta radim tu. Čekam, rekoh i iz mog unezverenog pogleda joj je bilo jasno da je najbolje da me pusti na miru.

Dolazi neka žena, sa ulaza pada na kolena. Ječi od bolova. Muž se smeška i gricka semenke koje mu padaju na plavu trenerku i žute patike. Zovem sestru koja je podiže sa poda i odvodi da je pripremi. Ponosni otac uzima kafu iz aparata i ode kući, ima neki fudbal. Kako mu zavidim. 

Nekoliko sati i pola paklice cigara kasnije silazi sestra. Čestita mi, sva nasmejana kao sa reklame za Oral B. Da li je sve u redu? Jeste, doktorka je morala da upotrebi instrument da pomogne ali to je sasvim uobičajeno? I dalje nasmejana.  Forceps ili vakuum? Forceps, da li ste uzbuđeni? Nisam, kakav je apgar? Osam devet, pedijar nije hteo da mu da deset iako je zaslužio. Osmeh nestaje i verovatno smatra da sam neki čudak, monstrum koji nema emocije.

Dolazi tašta koja je čekala ispred, urla kroz bolnicu na telefon. Hoće da čestitamo međusobno. Smrdi na znoj i luk, opet mi je muka. 

Silazi i doktorka. Objašnjava da je sve bilo kako treba, da se porodilja malo uplašila. Hoćemo li moći da je vidimo. Ne večeras. Ali imam vodu i sendviče sam spremio. OK, pozvaću sestru, pričekajte sat dva pa ćete se videti kada je budu nosili u sobu. 

Još dva sata čekanja i telefon zvrnda bez prestanka. Na poruke odgovaram templejtom "Hvala na čestitkama". 

Oko ponoći popeli smo se na sprat, sestra je na pokretnom krevetu dovela moju ženicu patku pečenicu koja se ponašala kao da se ništa nije desilo, valjda zbog oksitocina, adrenalina, šta god da je pumpalo njenim prilično praznim venama. Hladna je kao led, izgubila je dosta krvi. Pita da li se doktorka žalila da je mnogo vikala. Jebote kakva budalica, pa naravno da ćeš vikati, porađaš se, ne kuvaš sarmu pa da pevaš. Nije mi ništa rekla, kažem, zar je bitno, ti si moj heroj, a doktorka ako joj se ne sviđa neka traži bolju trudnicu. 

Odvozim taštu kući, gledam kako skakuće do ulaza.

Spavam u patikama. Ustajem u šest na posao. Četiri pet sati sna. 

Na putu do posla kupujem kafu i sokove. Svi mi čestitaju i čude se što ne svršavam u gaće od radosti. Možda sam stvarno monstrum.

Kolega Lokalnospadalo hoće da mi pocepa košulju. Jedan diskretni sankyo i odustaje od te namere na prečac povukavši se u svoju kućicu da liže ranu, komentarišući nešto o namćoru i smoru i kako danas svako ima tu decu.

U polusnu odrađujem pet časova i trčim da vidim sina naslednika. Dok ga sestra drži, kroz staklo proveravam da li mu je sve na broju, kao da to nije urađeno dva meseca ranije na ultrazvuku. Idem po nekoj gadnoj kišici u apoteku i kupujem brufene protiv post porođajnih bolova pa dajem babici da odnese pošto su posete zabranjene. 

Vraćam se kući. Zvoni telefon. Moja mama, rida od radosti. Gasim telefon. 

Prebacujem sliku bebe na računar iz telefona. 

Njegovo lice na ekranu mi je strašno poznato. 

Javlja mi se moja slika sa deda mrazom. 

Čoveče pa to je moje. To sam ja, samo manji. To je moj DNK, moja krv. On će živeti i kad ja ne budem, on će proći isto, bar  slično što i ja, moći ću da mu pomognem, da ne pravi iste greške, da bude srećan.

Počinjem histerično da se smejem. 

Ipak nisam monstrum.