KurSalonGospodar

Imam za vas dve preporuke i poklon.

Prvi je film "Najbolji otac na svetu" sa Robinom Vilijamsom. Ne zelim da pricam o sadrzaju filma, a preporučujem da ne konsultujete IMDB ni ništa slično. Samo mi verujte na reč. 

Zašto? Pa ovaj film ima radnju malo drugačiju od ostalih, pa ne bih da upropastim iznenađenje.

A kad kažem malo drugačiju mislim skroz morbidnu. Ako niste baš toliki fan takvih stvari, pređite na drugi predlog.

Ako vam smeta opscen scenario, mnogo psovanja, originalan zaplet, tuga i smeh u jednom, smatrajte da ovaj post ne postoji.

Ako ne volite romantične komedije, ili one šok - neinventivne filmove čiji je jedini cilj da vas totalno zgroze i tako izazovu neku emociju, ovo je film za vas.

OVDE je film sa srpskim prevodom. Bar će biti dok ga ne provale i ne skinu. I skida se malo duze, nekoliko sati.

Drugi film, koji neću podeliti dok god se daje u bioskopima, Deveruše. 

Film koji ni malo ne liči na haj skul-zgodna mlada-ja ga volim al se pravim- prvo sam bila ružna a sad sam glavna riba   komedije.

Neverovatno prirodna gluma. Iznenađujući manjak napumpanih lepotica. Užasavajući višak maštovitosti.

Dopašće se svima koji vole da vide kako nakon velike muke ipak bude sve u redu, a da se opet nekako zaobiđe kliše.

Dopašće se i probirljivim članovima DVD kluba, koji traže nešto drugačije od svega.

Čak i krivonosim studentkinjama koje baš jure one haj skul - maj lov trtemrte filmove, jer im daje nadu.

A isplati se gledati u bioskopu, ako ništa a ono zbog efekta fantastične- banalne muzike u zadnjoj sceni.

 

- Pa kako sad da idemo na tu promociju nakita kad si uvek kukala da je to prevara i smaranje?

- Mrzi me da kuvam po ovoj vrućini. Ajde, šta nam fali, možda bude zabavno.

I bilo je, u početku. To je jedna od onih telefonskih igrica, ono kad zovu sve redom i čestitaju im jer su neviđeni srećnici, eto samo da dođu na polučasovnu prezentaciju uz ručak. Najverovatnije ste već dobijali nagradno putovanje na Maldive od CMC kompanije, samo da platite put i hranu tamo, doduše van sezone, i da otrpite četvoročasovno šikaniranje ljudi koji hoće da vam uvale time sharing od pet hiljada evra. E ovo je nešto slično.

Nisam imao pojma šta se promoviše. Čuo sam da spominju neke ogrlice. Kad smo došli i videli gomilu starijih sugrađana unutra malo sam se zbunio.

Ispostavilo se da to nije nakit. To su magnetne ogrlice za reumu.

Promoter uopšte nije onaj stereotipni mladi menadžer koji odiše samopouzdanjem. Normalan, fin dečko. Malo mi izgleda kao bolničar u staračkom domu, zeza ove babe (na ovu robu imate garanciju na deset godina, znači doživotno).

Stiže ručak. Menjam pire krompir za šniclu sa nekom bakom, pošto zbog jeftine proteze ne može da žvaće. Radi klima, nije loše.

Počinje promocija. Prodaju se vunene navlake za jastuke i jorgane. 2000 evra sve đuture. Oko 400 evra po komadu. Samo danas za nas ponuda 1500 evra sve.

Počinje da mi se dopada. Zezamo se i smejemo, počinjem da zavidim ovom liku, mada sam siguran da mu niko neće kupiti. I dalje podjebava (ovo vam je jastuk za dvoje, evo na primer vas i muža - Ja nemam muža - Gospođo, pored ovakvog jastuka muž vam i ne treba.)

Ozbiljno razmišljam da ga pitam koliko zarađuje i da li bih mogao nekako da počnem i ja da radim nešto slično.

Počinje da šeta od stola do stola. Jedan deda kupuje ćebe u vrednosti 500 evra. Neka baka potpisuje za 400, druga za 600.

Već prestaje da mi biva zabavno. Zezanje bogatih baba je jedno, ali otimanje od ovih koje se jedva sastavljaju između dve penzije je, blago rečeno džukački. A otimanje jeste jer ništa što valja ne prodaje se ovako na dža bu, nego ti pokažu katalog, uzorke pa ti razmisliš pa kupiš.

Dolazi do našeg stola.

- Šta se vama dopada i koliko ćete komada?

- Ja se stvarno izvinjavam ali nisam nikada donosio finansijske odluke za sat vremena, ni mnogo manje od hiljadu evra.

Gleda me značajno, kao da ja njemu tražim pare a ne on meni. Čujem komentare iz hipnotizirane gomile: ne ceni se kod nas kvalitet, ne možeš ti prodati u Srbiji nešto što vredi.

Nešto baš sumnjam u kvalitet ćebeta koje navodno štiti od energije koja izaziva rak. A specijalno sumnjam kad se to sve uvaljuje šibicarski, uzmi odma' inače sutra nema.

Dakle, video je da nema vajde od nas, ali je onako šmekerski dobacio: "Imam ja nešto i za vas".

Tada je povadio gomilu kineskih drangulija (neku kremu za išijas, uloške za cipele sa magnetima, steznik za bubrege koji može i da se nosi kao šubara).

Neka baba ga moli da je sačeka do 25-tog, do penzije. Odbija, sve ispod 300 evra se plaća odmah. Ovo ostalo ide pouzecem, ali ugovor potpisujes odmah.

Pošto ništa nećemo, odlazimo kući.

Razumem, kriza je, svako se snalazi. Lepo su smislil, zovu samo starije, ovi mladi hoće da putuju, piju, puše travu, da jedu i jebu, pevači traže, kurve traže (što kaže jedan stariji pisac) niko od njih ne bi dao suvu šljivu za ćebe ili masažer. Penzosi imaju lovu u šteku i spremni su da je predaju u zamenu za zdravlje. Sad što tu nema nikakvog zdravlja koje ne može da se kupi za deset puta manje love to je druga tema.

Ono što ne razumem je kako je moguće da se nikad ne seti svoje mame ili bake. Ja sam se žestoko zamislio kako je sve prolazno i kako ću i ja biti u sličnoj situaciji dok trepneš okom.

Istog dana gledao sam na tv kako se ljudi u Ovči kupaju u nekoj bari sa lekovitim blatom. To bi bilo super da blato kojim se mažu ne dolazi od fekalija koje se izlivaju iz obližnjih septičkih jama  i od smeća sa deponije.

Ne postoji taj novac za koji bih ja glumio govna iz Ovče.

 

 

 

 

 

Sivi: Ma pogledaj kakvu sam ti ribu nasao, sve ful kako treba, dupence kao dva andola, znaš li ti koliko pametnih gluposti treba izbaciti da se ovako nešto uhapsi. Šta ti je sad?

Đole: Neću.

Kucko: A zašto gospodin neće? Sve se lepo složilo, zvezde su se poklopile u solsticij ljubavi, kupidon je nepogrešivo pogodio u samo središte najtananijih osećanja. Zašto ti sada praviš problem? Želiš li da je izgubimo? (drhtavim glasom, samo što ne zaplače)

Đole: Ne znam, nešto mi tu ne miriše dobro. Baš vas briga, vi ste na sigurnom, ja obavljam sluzavi posao. Ali dobro, bar se zabavljam. I u to ime, na posao.

''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Sivi: Pa dobro šta ti je sad smetalo? Ovo ti nije prvi put da zakažeš, ali šta je sad problem, riba je bomba je avion!

Đole: Svestan sam ja toga, niko srećniji od mene ali kako da radim kad ti stalno misliš o tome što se ne javlja po dva dana, što stalno ima nešto da radi iako si siguran da vodi prilično isprazan život i ko su joj ti drugari što je stalno zovu kad ide u drugu sobu da priča. Da se ja pitam ja bih to odradio i pobegao glavićem bez obzira ali ovaj peško se baš primio na fufu.

Kucko: Ne nazivaj najdivniju tako. Ko si ti da sudiš i presuđuješ. Ne kaže se uzalud glup ko đole.

Đole: Dobro neka vam bude. Ima da radimo, da razbijamo. Krv na vaše ruke.

'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Sivi: Uh, odavno se nisam nalučio toliko oksitocina. A i drugih stvari.

Đole: Ako smo popasli neki triper tek ćeš da se nalučiš.

Kucko: Oh, grom, oh nebo, oh divni čase i spojeni ljubavlju kad zajedno disasmo. Ovo je za ceo život kad rekoh vam ja.

''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Kucko: Ne razumem, sve je bilo valjano, a najdivnija se i dalje ne javlja i izbegava nas. Gde smo pogrešili, avaj?

Sivi: Sudeći po ovom matorom konju u čiji auto ulazi, pogrešili smo što smo se uopšte cimali.

Đole: (ćuti)

Ponoć je.

Kucko: Hajde, pozovimo je da izgladimo nesporazum i sprečimo dalji nespokoj.

Đole: (koluta očima)

Sivi: (čuje muški glas iz slušalice)  Mislim da je sad sve izglađeno. Dobro, štos kaže, bar sam jeb'o.

Đole: (nakašljava se značajno)

Kucko: krc krc puc

Sivi : (daje signal ruci koja briše određeni telefonski broj iz memorije i poseže za vinjakom)

 

 http://www.tarzanija.com/

 

 

 

Gumuš, da to je turska serija. Ona je snažna, duhovna, dobrovoljna koju je svi vole i poštuju.

Živi u Istambulu u jednoj bogatoj i velikoj porodici. Radi sa prijateljem Enginom koga ona njega mnogo poštuje. Svakome pruža nadu a najviše svom mužu Mehmedu.Oboje uživaju u ljubavi i u sreću. Voli svoj poso i radi u atelju i smišlja nove kreacije. Mnogo voli svoju baku, jer nema roditelje nažalost ali ona ne odustaje živi sa srećom. Ima lepu bujnu kosu koju Mehmed stalno miriše. Ona mu pruža lep i srećan život.

Hvala autoru na ukradenom materijalu.

Kaze meni moj kum i stari drug "Jebo ja tu Evropu kad je Rumunija ušla u nju."

Smatrao sam da je u pravu, ali opet, advanturistički duh mi nije dao mira pa sam malo njuškao po netu i posumnjao.

Zbog silne sumnje jednog dana spakovah pitu od višanja, deblji džemper, pare i gospođu, uputivši se u najbliži rumunski grad - Timsoaru.

Ostavišmo, dakle za nama Beograd i patriote koji su taman kretali u suprotnom pravcu, ka gradu, sa namerom da nabave nove patike i trofeje u vidu pandurskih šlemova i zaputišmo se ka severu. Do Vršca (ili Svršca kako je neko na ulaznoj tabli duhovito dodao) stigosmo prilično brzo, manje od dva sata sa pauzama da trudnica obavi što trudnice inače obavljaju vrlo često. Divan gradić, čist i sređen,sa širokim ulicama i prijatnim ljudima koji su nas u povratku uputili na pravi put, jerbo se neko našalio (verovatno isti autor onog svršac), pa otkinuo tablu koja upućuje ka Beloj Crkvi, koja nam je bila sledeća stanica.

Od Vršca, čini mi se za petnaest minuta bili smo na graničnom prelazu. Prosto nisam mogao da verujem da smo već tu, da je tako blizu.

Na našoj strani carinik hrsa sendvič. Sa radija Željko Samardžić objašnjava svojim vremešnim obožavateljkama kako bi im sve jebao ćerke, što one, kako se čuje na toj live izvedbi, zdušno odobravaju. Službenik elegantnim pokretom ruke pokazuje da prođemo. Čuo sam da dobijaju donaciju od vlade Japana, plastične ruke sa elektromotorom koje pokazuju mušteriji da prođe bez ulaganja suvišnog napora.

Na rumunskoj strani već malo teže. Nekom tipu potpuno rasturaju kola, vade patos, čupaju mebl sa vrata. Prosto je neverovatno koliko je taj čovek natrpao cigareta u jedan auto. Kasnije sam saznao da marlboro u Rumuniji košta 4.5 evra, tako da mi je mnogo toga postalo jasnije.

Stižemo na red. Cigaret, aljkoholj? pita službenik carine obučen kao da je ispao iz CSI Majami. Jok, odgovaram na turskom, lingua franka svih balkanskih naroda. Malo virne u gepek, začudi se boci za TNG kao i gomili blago rečeno čudnih predmeta kojima inače tamo nije mesto (stari usisivač, mapa Sarajeva, noga od stola, potkovica) ali nas pušta dalje.

Kad smo prešli granicu, nakon sto metara ljubazni policajac nas obaveštava da je potrebno kupiti vinjetu koja košta tri evra i važi za sve puteve i autoputeve za sedam dana. Obradovan tom jeftinoćom, a naviknut na lopovluk srpskih putara uputih se opet na granicu. CSI me vraća nazad, jer je prodavnica sa srpske strane i upućuje na pumpu Rompetrol (pomislih da je vlasnik Keba). Put je inače prilično dobar, ništa spektakularno ali dobar. Mirko Alvirović bi to mnogo lepše opisao, sa sve akvaplaninzima i nebezbedno, preporučujemo i oprez.

Elem da ne dužim, baba u klompama i trikou na pumpi nas posla u neko selo, pošto ni ona nije imala vinjete. U selu mnoštvo Srba i onih što Srbski zbore, pa me uputiše u poštu. Kupismo vinjetu, i još neplanirano dva kolača u odličnoj seoskoj poslastičarnici (3 leia komad), a tu je bio i neizbežni wc. Inače odnos lei euro je 4-1 za gostujuću momćad.

 

U roku od 45 minuta oprezne vožnje (nisam proverio ali kažu da su kazne za saobraćajne prekršaje strahotne) stižemo u Temišvar. Parkiram u centru grada sat ipo za tri leja. Od pet popodne do sedam ujutru se ne plaća tako da sam do sutra miran. Karte za parking se kupuju bukvalno na svakoj trafici, ogrebe se ona folija kao za grebgreb na onom mestu gde je broj koji označava u koliko sati je započeto parkiranje, zaglavi u prozor ili na drugo vidno mesto unutrašnjosti automobila. 

Inače svi govore engleski, osim trojice pajsera koje sam pitao kako se plaća parking a oni mi mutavo pokušali objasniti, koliko sam razumeo, da ga natovarim na leđa i nosim sa sobom, aludirajući na veličinu mog vozila. Objasnio sam im na srpskom doduše da ima čika nešto mnogo veće što bi oni mogli natovariti svojim kevama malo ispod leđa, ali nisu razumeli i srećni se razišli.

Prilično umorni sedamo u najskuplji lokal u strogom centru, na najvećem trgu, naručujemo najskuplji voćni koktel koji momentalno vraća u život. Najbolje piće koje sam u životu probao. Sa čuđenjem gledamo reklame za crnogorsko primorje na stolu.

Stiže račun, dva koktela ukupno 17 leia. Smešno.

 

Šetnja po parkovima kojih ima na bukvalno svakom koraku i prilično su veliki. Obilazak crkava i drugih znamenitosti koje možete naći na zvaničnom sajtu Timsoare pa ih ja neću u ionako dugom postu navoditi.

Daklem, da skratim.

 

Krkanje pereca kojih ima raznih sorti i fela, ovi ljudi baš svašta meću na testo.

Još šetanja, divljenje činjenici da nema grafita i smeća. Pljuvanje po sopstvenoj državi i gradu. 

Između nekog lokalnog restorana-avanture i standarndog američkog obroka biramo KFC i gomilu ljutih krilaca za naše ljute prazne stomake koji su izgubili volju za avanturom Račun 36 leia za oboje.

Sitost, noćna vožnja, podrigivanje, granica, cigaret, aljkoholj, još malo vožnje, Bela Crkva, apartman, đakuzi, jutro, vožnja, seljaci na barikadama, čekanje, svađanje, neplanirano Smederevo, autoput, kuća, krevet.

Evo pola je noći i jedva dođoh do malo mira. Radio sam ovih dana kao konj, dočekao vikend, ispala neka tezga, poneo malo posla kući, kad tamo - drugarica. Aj' da je moja, nego sestrina. Kao dogovorila se ona da prespava kod nas sa mojom prokleto dobrom, i za moj pojam poprilično naivnom ženom. Pošto nema mesta u jednosobnom stanu, ona će kod mame, a drugarica ostaje kod mene, da se družimo.

Dobro, pristajem, iako sam vec prilično umoran i nije mi do priče, a i ne sećam se te persone. Pristaje i ona. Kaže dobar sam dečko, seća se još pre dvadeset godina, jer otpriike je toliko nisam video. Ne živimo u istom gradu sestra i ja, a mnogo je starija inače.

Uvalila je svojih stotinjak kila u fotelju, ispružila noge nalik na bokserske vreće na stakleni sto i zatražila kafu. Skuvao.

Gumuš. Reklame.

- E znaš, upisujem sad pravni, pod stare dane. 'Ta me zabole.

- Nisam iznenađen, to ti baš stoji.

Ja imam talenat. Reklame.

- Kako mo'š da živiš ovde, ja ne znam. Tol'ko buke i dernjave. Ubij se.

- Navikne se čovek.

Zvoni mobilni. Odbija poziv. Stiže jedna pa druga poruka.

Na kraju komentariše van sebe i mlati dlakavom rukom ka meni kolutajući očima ka ekranu telefona.

- Svi ste vi muškarci isti, govno ko govno.

- Možda si u pravu, kažem.

I jesam govno kad zgubidanim ovde sa tobom. Trebalo je ja da odem kod tašte. U stvari...

- I jedete govna, mogu da ti kažem. Evo ovaj, na primer, kaže i pokazuje na telefon. Pet puta dnevno šalje poruke i zove. Ja mu kao odgovorim, malo nek se nada. A on navalio kao fap na trotoar. Pujebem ti budalu.

- A dobro, zaljubio se čovek...

- Ma ko, ma taj, ma folira se nešto, neku poeziju mi šalje evo gledaj. Al znam ja takve, šta on hoće.

- U redu, ne znam o čemu se radi.

- Pa evo ja ti kažem. Zaljubio se,kažeš? E baš si mlad, zelen. Pa ti stvarno veruješ u te bajke? Ma znaš šta, još se nije rodio taj ko će mene zajebati. Jel znaš ti kad ću ja da se udam?

- Koliko ja poznajem takve kao ti, čim se nađe neko dovoljno lud da te zaprosi.

- Pa jesti... ti stvarno misliš...

Nakon kraće pauze zatražila je nešto žestoko. Dao sam joj rakiju za obloge, okrenula se da gleda koncert Zdravka Čolića. Ja kuckam ovaj tekst i nadam se da se neće okrenuti i udaviti me rutavim šakama.

Razmišljam kako je to sve priroda uredila. Jin i jang. Koka i kola . Burek i jogurt. Paćenica i pičkopaćenik. Svemir i atom. Sila i reč.

Krpa i zakrpa.

 

Đabe pare za poker!

Pa gde to ima?

Kod čika Crva, naravna stvar, što bi rekao Boško Buha.

Svi oni koji su igrali Teksas holdem igre i igrice na fejsbuku pa misle da nešto znaju jer imaju sto milijardi čipova, sada mogu da se okušaju u pravom pokeru za prave pare. I to, za razliku od ljudi koji su davali kuću i okućnicu na jednoj ruci, ovaj put bez svojih ulaganja - besplatno.

Kako je to moguće?

Pa internet poker sajtovi žive od rejka, a to je procenat (piksla) koju uzimaju od svake igre, recimo ako je dobitak dolar oni uzmu dva centa. Pošto se tih para nakupi, njima se isplati da daju određenu lovu na reklamu i privlačenje mušterija. Zato ponegde daju novac besplatno nekome da bi on igrao uz nadu da će se navući i početi da ulažu svoj novac. Što se naravno retko desi ali ipak dovoljno često da bude profitabilno.

Kako to učiniti?

Postoji nekoliko sajtova. Prvi je pokerstrategy. Za njega je potrebno proći test i znati engleski. Rešenja testa se nalaze na samom sajtu, tako da to neće biti problem nekom ko iole razume taj jezik. Takođe je neophodno fotografisati svoj pasoš ili ličnu kartu i poslati sliku njima, kao dokaz da nisi samo lupio ime i uzeo pare. Ali Srbin se i tu snađe. Ja sam spiskao svojih besplatni h 50$ pa sam slikao maminu i ženinu ličnu kartu i tek na ćaletovu sam profitirao. Sad sam na limitu 10-20 centi i imam oko 300 evra na računu, a već sam skinuo oko 200 na svoj moneybookers račun a posle i na moj devizni račun. Kome je to previse komplikovano neka uzme visa virtuon karticu i skida direktno na svoj račun.

Ako vam ne ide engleski pogledajte OVDE. Tu su odgovori na pitanja, ima ih mnogo, radi lakseg snalazenja mozete koristiti opciju ctrl + F na ovoj strani, u dnu strane vam izlazi trazilica, prekopirate pitanje sa sajta pokerstrategy u prazno polje i onda vam kompjuter nadje na OVOJ strani pitanje i ispod njega odgovor.

 

Ko ne ume u engleski sleduje mu samo 25 dolara, ali više puta. Na sajtovima YPC i freepokermoney daju besplatno tri puta po 25 dolara ali na različitim sajtovima, tek nakon što prođe par meseci možeš da zatražiš drugih 25. Isto se šalje slika lične karte i određenog broja koji dokazuje da si bio na njihovom sajtu. Imaju samo tri poker sajta (igraonice) ali su oni valjani, za razliku od nekih nameštenih sajtova koji samo otimaju lovu.

Tu je i Bankrollmob, koji daju i neke igrice kao na primer obijanje sefa, a plaćaju i za postovanje na njihovom forumu. Naravno, treba godinu dana da se prepucavaš sa nekim na forumu da dobijes 50$ ali kad je neko dokon...

 

Za sve one koji su se nameračili da odmah skinu svih 50 $ da kažem još i da to neće moći. Moraš da odigraš određen broj igara (koji nije mali) pre nego što možeš da povučeš pare. Uglavnom do tada si već sve pogubio ili si u debelom profitu.

Ima jedno stopedeset blogova u kojima nude da se na netu zaradi tako sto kao gledate reklame ili tako nešto. U potrazi za novim poslom (jer su mi mala govna dojadila, kao što se videlo u prethodnim postovima) nakon hiljadu takvih pošalica našao sam sajt koji je najpribližniji tome što sam tražio.

Nema 'leba bez motike, tako da oni što su se nadali slobodno nek se vrate na besplatne porniće.

Ovaj sajt funkcioniše po principu aukcije. Javi se bogati Amerikanac koji želi da zavede Srpkinju ili Bosanku pa mu treba prevod ljubavnog pisma. Obori me, ba.

Javi se jedno desetak očajnika i nude što nižu cenu za prevod (srećom ograničeno je na najniže 30 $ inače bi neki radili za dž).

On izabere najnižu ili najbolju prema tome kako mu se dopadne ono što mu predložite.

Ja sam već neko vreme radio prevode i spinovanje članaka, napravio par dobrih poslova za male pare ( ne možeš tražiti neku grdnu lovu, to da odmah bude jasno).

Kad uradiš tako nešto onda dobiješ ocenu od poslodavca. Pošto mi je sada rejting 10 mogu da tražim i bezobraznije pare za svoj rad.

Ima baš svašta, od fotografisanja proleća, preko pisanja priča, programiranja, pravljenja sajtova. Ovo zadnje dvoje se najbolje plaća, po par hiljada dolara, ko ume. Naravno pored gologuzog slikanja, ali to ne preporucujem.

Za one najgluplje i najneobrazovanije tu je i captcha busting. To je uglavnom predvidjeno za indijsku sirotinju kojoj je alternativa pravljenju patika za 15 evra mesečno. U principu dobiješ onaj kod koji inače stoji kad se prijavljuješ na neki sajt (kad se upisuju brojevi i znakovi koji su kao zakrivljeni). To treba da prepišeš, a oni ti daju program koji omogućava da listaš kod za kodom, bez traženja, odjednom.

Prepišeš 4 slova, nije teško, a?

Sad tako hiljadu puta za jedan dolar.

Uglavnom je bolje nego raditi u trafici za 100 evra, što sam viđao u unutrašnjosti. Dobar cigo može za desetak sati bustovati10-15 000 kodova. što na mesečnom nivou izađe 250 - 300 dolara, a niko ti ne traži kondome sa ukusom jabuke i ne biješ se sa decom koja ti kradu smoki koji ti visi sa trafike.

Šta treba da se uradi.

Registrujte se ovde. Ispišite prave podatke da ne bi posle bilo problema. Navedite šta umete da radite (štikliranjem onih kućica ispred naziva oblasti rada). Pošto ih ima oko stotinjak, morate izabrati samo deset.

Zatim otvorite moneybookers nalog i ostavite opet prave podatke. Morate dati adresu na koju vam u roku od 14 dana stiže pismo sa šifrom, kao i žiiro račun (devizni) vaše banke u Srbiji. Zvuči komplikovano ali bolje i to nego da vam neki šaljivdžija pokrade mukom stečeni novac.

Eto, pa srećno vam bilo. Što kaže naš narod, posla uvek ima, al volova nema.

Koga zanima leba bez motike tu je online poker. O tome neki drugi put.

- Mr. Džordž Tadić - Da li mislite da smo svi kolektivno zaboravni i ne pamtimo 200 000 novih radnih mesta, iskorenjivanje korupcije i partokratije, bolji standard i evropsku perspektivu?

- G-dja Hotlips Vučić- Da li mislite da smo kolektivno zaboravni i da ne pamtimo ulicu Ratka Mladića, rupu na šarenom evropskom tepihu, klanje rđavim kašikama i juriš na prevremene izbore do smrti pa odustajanje i tralala, ništa nije bilo?

- Jaran Magistar Velimir - Da li mislite da u ovoj zemlji ima dovoljno primitivaca da prođete cenzus?

- Hadži Mlađan Dinarkić - Mislite li da će vam narod oprostiti što ste ih u oči slagali i još posle priznali? Dođete nam po kilo evra.

- Koštunica Dr. Vojislav - Mislite li da će vam narod oprostiti što ste slagali da Mila Đinđić zna da su Zorana ubili njegovi, a posle priznali?

- Ortak Čed Džo - Zašto uporno urlaš kad pričaš? Zašto ne posetiš logopeda zbog tog mucanja? Da li stvarno misliš da su Haradinaj i Jovan Divjak renesansni humanisti a Mladić zlikovac?

- Velikomučenik Dragan Š. Todorović - Da li stvarno mislite da ćete nekog privući kletvama i gađanjem ljudi Prada štiklama? Da li planirate obilazak neke ustanove zbog takvog ponašanja? Da li stvarno misliš da je Mladić renesansni humanista?

- Друг Ivica - Da li ste ponosni na to što ste naslednik Jočiću koji je kao mali kraduckao po trafikama? Mislim sa obzirom na koferče?

- Muftija Zukorlić- Da li ste svesni da nakon što padne krv koju tako željno prizivate može da vam bude i žao? A posle obrezivanja nema kajanja.

- Patrijarh Irinej - Da li znate da službenici u vašoj firmi naplaćuju po sto evra molitvu. Ne znam gde u Bibliji piše molite se za lovu. Naročito kad neko umre, kad mu je baš teško, tad je to baš hrišćanski.

- Nadbiskup Hočevar- Da li znate da je šef vaše firme skrivao pedofile ( ljude koji su jebali malu decu)?

- miškovići, mitrovići, beka i ostala gospoda - Jeste li čuli da ne postoje VIP crvi i da će i vas, kao i nas pojesti isti mali gadovi, a vaše pare tada neće ništa vredeti. Na to čeka neki vaš kolega sa oružjem, neki poslovni partner sa bombom, a možda čak i neki pošteni budući sudija koji se sada igra sa vašom decom u pesku.

- cece, seke, nate i ostale gospodže - Jeste li već čuli za izreku ‚‚Govno umotano u hiljadu evra ostaje govno".

 

Mislim da me sam Bog kaznio što sam baš ja od svih ljudi došao da radim u prosveti, a mrzim te male bitange iz dubine moje mračne duše. Ko još može da me ubedi da mu je drag neko ko se ponaša kao mali pijani čovek, uporno vrišti i urliče i uopšte uzevši ponaša se nepredvidivo. Nikad ne znaš šta im je sledeće na ludoj pameti opterećenoj dokazivanjem pred društvom i pravljenjem pizdarija čisto sporta radi.

I sad dok stojim i gledam malu vašku kako se prenemaže i slaže tugaljivu facu ne bi li izazvao samilost Malog Direktora, sve mi je teže da zadržim mučninu u crevima.

~Jeste, govorio nam je fak jur madr, samo ga niko nije razumeo. Evo svi su čuli.

Moj tužilac, dečak pod nadimkom Lija (ne sumnjam zasluženim u žestokoj konkurenciji glupaka svoje generacije), nije znao da se tako nešto ni u ludilu ne može izgovoriti u engleskom jeziku, a samim tim ni ja to ne bih mogao prevaliti preko usta. To je srećom znao i Mali, pa sam oslobođen optužbi i priznat kao žrtva  spletkarenja beskrajno mudrih ali na nivou šestog razreda.  Inače to i nije baš pravilo, jer se desi da i odgovorna lica razmišljaju na nivou skupova i brojeva pa krenu da biju po nesrećniku, bio on kriv ili ne, za svaki slučaj.

Čisto da se zna, male strvine imaju ponekad i pravo. Ali to je iz prostog razloga što u prosveti radi gomila pijandura, pedofila ili prosto ludaka željnih da ih neko prihvati, pa makar to bile desetogodišnje amebe. Lekarskih pregleda nema a i kad ih ima to je na početku karijere, dok još nisu potpuno podetinjili i prsli kao nos o led.

Da se vratim na temu, iz kog je razloga lukava Lija odlučila da presavije tabak i krene da se obračunava sa lingvističkom nepravdom. Možda zato što je dobio knjigu džaba jer je slagao da mu je kuća izgorela pa i udžbenik stradao u požaru. Možda zato što je isuviše glup da nauči i onih pet reči koje se traže za jebenu dvojku.

Ne. Nego zato što mu se može. Kakve će posledice snositi - nikakve. Ne postoji više ukor, ma koliko bili bahati i bezobrazni imaju pet iz vladanja jer je pravilo da niko ne može imati nižu ocenu bez ubistva ili bar oružane pljačke.

Nisam ja zbog njega ispizdeo i krenuo da tražim drugi posao. Već deset godina slušam prijatelje koji kažu, jao blago tebi ti radiš pet sati dnevno i imaš dva raspusta. Da druže ali ima nešto što se zove nadoknada za sramotu, kao oni što otpušavaju kanalizacije ili čiste ulice.

Ne znam ni jednu profesiju (osim možda psihijatrije) gde kad ti neko kaže da namerava da te zakolje, ti po pravilu službe moraš prvo da razgovaraš sa njim a posle da učiniš sve da mu udovoljiš, pa makar i da mu se izvinjavaš.

Zamisli da uđeš u mesaru i kažeš dobrodušnom Satari : 'Tristo dinara kobasice, sad ću da te koljem!'. Da li bi izvukao jaja iz mašine za mlevenje mesa? Čisto sumnjam, burazeru.

I tako sad tražim posao. Neku kladionicu ili poslastičarnicu. Da jednom u životu radim to što volim. I kad me neko ispizdi da ga punog srca oteram u tri pizde lepe materine bez straha od prekornih pogleda.

Sve predloge prihvatam.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.