KurSalonGospodar

Pogledajte stotine igara za decu i odrasle. Posetite ovaj sajt - decije igre- i igrajte milioner, flappy birds, sudoku i jos mnogo mnogo toga.

Da li je i vama dosadilo da vaš sajt ili blog bude na dnu pretraživača za vašu oblast? Ne želite više da molite za link ili da plaćate skupe SEO kampanje? Evo kako do linkova ka vašem sajtu badava i sa pola sata uloženog vremena. Hoćete povećati posećenost sajtu? Ime čarolije je spinovanje članaka ili article marketing. Za englesko tržište je već posustala kategorija, dok za naše područje koje je još na nivou dvehiljadite godine predstavlja alat za proboj na vrh googlove piramide. Evo i o čemu se tačno radi: Svi znamo da je za dobar rejting stranice na tražilicama potrebno imati podosta linkova ka svome sajtu. Ti linkovi se odlično osećaju u svom najdražem okruženju – u članku koji govori o temi koja je vezana za link. Dakle, sve što treba ostvariti je raširiti članak sa linkovima ka vašem sajtu u maksimalnom broju drugih sajtova i nema problema, prvi ste na guglu. Paa i ne baš. Povećati posetu nekom sajtu i nije tako jednostavno. Google nije glup. Već nakon drugog objavljenog članka shvatiće da tu nešto smrdi i počeće da kažnjava vaš sajt smanjenjem autoriteta sve dok ga na kraju u potpunosti ne izbaci iz svog strukture pretrage. Njegovi algoritmi registruju kad je u pitanju duplicate content – dvojak dvostruk sadržaj, naime on prezire kad se nešto ponavlja, a voli jedinstvene stvari i njih brzo i na dobar nacin rangira. Zašto se to dešava – pa google kao i svako voli da ima kvalitetnu robu, a njegova roba su sajtovi koje on promoviše svojom pretragom. Kako dakle doskočiti inteligentnom google robotu? Beležiti desetine članaka i raširiti ih je učinkovita metoda ali je istini za volju i težak posao. Odgovor se nalazi ako kliknete na spin doktor. To je sajt sa softverom koji od jednog vašeg članka pravi na desetine uz pomoć adekvatnih sinonima za odredjene izraza koje steupotrebljavali u vašem članku. Kako to izgleda u praktičnoj upotrebi: Napisali ste članak vezan za vašu oblast. Ubacite ga u sistem i on vam ponudi nekoliko reči istog značenja za neke reči u članku. Zatim sami ubacite još neke sinonime za druge reči u članku i poduhvat je završen. Program tada prepričava, spinuje članak upotrebljavajući sinonime umesto vaših reči i na taj način stvara više članaka koji vode poreklo od tog jednog. Google nije toliko vispren da uoči razliku, dosta je da imate tridesetak procenata unikatnosti da vam članak bude dobro spinovan. A spindoktor će vaš članak objaviti na svojih desetak blogova, i na taj način postaviti tridesetak linkova sa vašim ključnim rečima ka vašem sajtu. I to sve u potpunosti besplatno dok traje faza testiranja. Posetite spindoktor.info i promovišite svoj sajt ili blog.

Sendi je nakratko oslabila u tropsku oluju, ali se ubrzo vratila na jačinu kategorije jedan sa brzinom vetra od 75 kilometara na čas.

A kod nas

 Karakteristika beogradske klime je "košava", jugoistocni i istocni vetar, koji donosi vedro i suvo vreme. Najcešæe duva u jesen i zimu, u intervalima od 2 do 3 dana. Prosecna brzina košave je 25-43km/h, a u pojedinim udarima može dostici brzinu do 130km/h

 Dok lezim na havajskom suncu, dve urodjenice hlade me palminim listovima i jedina mi je briga da mi se led u koktelu ne otopi. More tiho umiva obalu i taj sum je jedini zvuk koji dopire. Kroz tisinu lagano do mene stižu reči  : Budi se, probudi se da idemo.

Gde da idemo, na Waikiki? Ne, u bolnicu. Fak, počinje. 

U Gradskoj bolnici Zvezdara, svi ljubazni i opušteni, na šalterima ima par drndavih baba, ali na odeljenju je sve u savršenom redu. Bolnica uredna i čista, sestre nasmejane, doktorka stručna, školovana i do skoro radila u Švajcarskoj. Pregled, priprema, kreni. Nosim torbu do lifta i tu se opraštamo. Par reči ohrabrenja izgovorene lažno samouverenim glasom. I sad čekanje. 

Otišao kući, jeo, povratio, gledao tv, Milan Kalinic izvodi neke pizdarije, opet povratio, u bolnicu se vratio.

Sat vremena kasnije silazi doktorka. Pita šta radim tu. Čekam, rekoh i iz mog unezverenog pogleda joj je bilo jasno da je najbolje da me pusti na miru.

Dolazi neka žena, sa ulaza pada na kolena. Ječi od bolova. Muž se smeška i gricka semenke koje mu padaju na plavu trenerku i žute patike. Zovem sestru koja je podiže sa poda i odvodi da je pripremi. Ponosni otac uzima kafu iz aparata i ode kući, ima neki fudbal. Kako mu zavidim. 

Nekoliko sati i pola paklice cigara kasnije silazi sestra. Čestita mi, sva nasmejana kao sa reklame za Oral B. Da li je sve u redu? Jeste, doktorka je morala da upotrebi instrument da pomogne ali to je sasvim uobičajeno? I dalje nasmejana.  Forceps ili vakuum? Forceps, da li ste uzbuđeni? Nisam, kakav je apgar? Osam devet, pedijar nije hteo da mu da deset iako je zaslužio. Osmeh nestaje i verovatno smatra da sam neki čudak, monstrum koji nema emocije.

Dolazi tašta koja je čekala ispred, urla kroz bolnicu na telefon. Hoće da čestitamo međusobno. Smrdi na znoj i luk, opet mi je muka. 

Silazi i doktorka. Objašnjava da je sve bilo kako treba, da se porodilja malo uplašila. Hoćemo li moći da je vidimo. Ne večeras. Ali imam vodu i sendviče sam spremio. OK, pozvaću sestru, pričekajte sat dva pa ćete se videti kada je budu nosili u sobu. 

Još dva sata čekanja i telefon zvrnda bez prestanka. Na poruke odgovaram templejtom "Hvala na čestitkama". 

Oko ponoći popeli smo se na sprat, sestra je na pokretnom krevetu dovela moju ženicu patku pečenicu koja se ponašala kao da se ništa nije desilo, valjda zbog oksitocina, adrenalina, šta god da je pumpalo njenim prilično praznim venama. Hladna je kao led, izgubila je dosta krvi. Pita da li se doktorka žalila da je mnogo vikala. Jebote kakva budalica, pa naravno da ćeš vikati, porađaš se, ne kuvaš sarmu pa da pevaš. Nije mi ništa rekla, kažem, zar je bitno, ti si moj heroj, a doktorka ako joj se ne sviđa neka traži bolju trudnicu. 

Odvozim taštu kući, gledam kako skakuće do ulaza.

Spavam u patikama. Ustajem u šest na posao. Četiri pet sati sna. 

Na putu do posla kupujem kafu i sokove. Svi mi čestitaju i čude se što ne svršavam u gaće od radosti. Možda sam stvarno monstrum.

Kolega Lokalnospadalo hoće da mi pocepa košulju. Jedan diskretni sankyo i odustaje od te namere na prečac povukavši se u svoju kućicu da liže ranu, komentarišući nešto o namćoru i smoru i kako danas svako ima tu decu.

U polusnu odrađujem pet časova i trčim da vidim sina naslednika. Dok ga sestra drži, kroz staklo proveravam da li mu je sve na broju, kao da to nije urađeno dva meseca ranije na ultrazvuku. Idem po nekoj gadnoj kišici u apoteku i kupujem brufene protiv post porođajnih bolova pa dajem babici da odnese pošto su posete zabranjene. 

Vraćam se kući. Zvoni telefon. Moja mama, rida od radosti. Gasim telefon. 

Prebacujem sliku bebe na računar iz telefona. 

Njegovo lice na ekranu mi je strašno poznato. 

Javlja mi se moja slika sa deda mrazom. 

Čoveče pa to je moje. To sam ja, samo manji. To je moj DNK, moja krv. On će živeti i kad ja ne budem, on će proći isto, bar  slično što i ja, moći ću da mu pomognem, da ne pravi iste greške, da bude srećan.

Počinjem histerično da se smejem. 

Ipak nisam monstrum.

 

 

 

 U davna vremena, dok je jos drvece hodalo, upoznah ne znam više ni kako ni gde, devojku iz snova. Njeno lice nam se smesilo sa bilborda pored Brankovog mosta. Manekenka, glumica, ceo jedan novi svet, na dohvat ruke. Niti jednog trenutka se nisam zapitao da li sam dovoljno dobar za nju. Dadoh joj broj telefona, mimo običaja. Rekla je da će zvati sledećeg jutra. 

Sav razdragan legoh u krevet i još dugo snatrih o divnim trenucima što nas čekaju. Maštao sam i pažljivo planirao sve izlaske,  šetanje kraj reke i mnogo još toga što za priču nije. 

Probudih se toga jutra, pogledom tražeći telefon. Nije ga bilo. Prisetih se da mi je sigurno ostao u automobilu, gde ima običaj da zapadne pod sedište. 

Izašao sam u dvorište dok su ptičice cvrkutale. Komšinica iz kuće pored, dobrodržeća dama srednjih godina, iznosila je smeće. Pošto sam primetio da me netremice gleda, osmehnuo sam se, šeretski. 

Bukvalno je utrčala u kuću crvena kao ruža jesenja.

Išlo me tih dana. Prosto sam neodoljiv. Voli me staro, mlado, ludo, pametno, lepo, ružno, muško žensko...

Zanet mislima shvatih da sam izašao napolje u gaćama. I to onim bušnim, rezervnim. Kakav tresak uz pad na zemlju. Na sreću ubrzo sam se odselio odatle.

Srećom telefon je bio ispod sedišta. Nije zvala. Ni tad ni više nikad. 

 

 Žalila mi se prošle godine učenica (peti razred) da je neki manijak, neki traktorista iz jednog sela maltretira preko fejsbuka. Pokazala mi poruke, maštovit dečko. Nije smela da kaže tati, pa sam ja to učinio umesto nje, on je malo porazgovarao sa tim gospodinom (ono kao u Sablji, gospodin Pacov) i sad je sve ok.

Tad mi pade na pamet ideja da probam da napravim istraživanje. Na nekom sajtu za upoznavanje zakacih sliku neke klinke iz Svedske sto sam skin<o sa neta, nista isuvise provokativno, NAGLASIO sam da imam 13 godina  i započeh druženje. 

Donosim vam nekoliko zanimljivih razgovora, nisam imao vremena za udubljivanje, a bilo je mnogo šansi, verujte mi.

U početku je bilo zabavno.

Prva mušterija bio mi je izvesni Milan, 31 godina iz Banja Luke. Razveden, ima ćerku.

‚-Da ti iskreno kazem,tucao bi te!!!

-U ti si bas brutalno iskren. A nisam ti malo previse mala?

-Nisi,bas mi odgovaras.Kiss.

-Hocemo li da se vidimo na sex?

-Pa mozda. Ali ja te i ne poznajem. Kako si ti to zamislio?

-Pa kad se budemo upoznali,tek tad...

-a hoce li i ova tvoja cera sa nama? Istih smo godina?

-Ona ima 3 god. kako mozes tako nesto da lupas?

-Pa i nije neka razlika, tri , trinaest. Mislila sam da tucas sve redom. Izvini ako sam te uvredila.

-Tucam samo takve kao sto si ti!!!

 

Tip od cetrdeset godina pod nadimkom Pefkohori.

 

-Platio bih ti 3000 dinara, samo da ti 25-30 minuta ljubim noge

-Vazi a posle ja tebi da lizem noge, ako moze? 

-ne trebas ti meni. Mene zanimaju samo tvoja stopala

-ako ti ne trebam onda nista

-Ok, mozemo da se dogovorimo. kazi mi koji su tvoji uslovi?

 

Smorio me pa sam odustao. 

 

 

Najcrnji kandidat. I ovaj ima cerku, dve u stvari, ima 37 godina. Iskusno je naglasio da mi nije nudio nista seksualno, za slučaj da odem u muriju ili da sam ja murija.

 

-malenaaaaaaaaaaaaaaa 

ima li sanse da se upoznamo da se druzimo extra si ok sam decko 
cimni me 
0631185564 
goran 
kiss 
da dodjem po tebe idemo da se wozimo blejimo po kaficima ili u mek na klopicu ili u restoran neki da caskamo 

extra si

-Jel ovim sa slike da prozujimo po gradu? Ja i ti samo? Bas je dobar. Cime se bawish?

-EEEEEEEEEEEEEEEE 

PA SA OVIM BMW-EOM SA SLIKE , DRZIM KLADIONICE RAQDIM U GUZVI SAM , AJD DAJ BROJ DA TE NAZOVEM PA OD SUTRA KAD SAM SLOBODAN DA PROZUJIMO MALO

-Kad, u kolko sati, ja sam u skoli pre podne, ne smem da bežim. 

Dobar ti je BMW, bas.

-ma predvece oko 5-6-7 kad ti hoces , bmw-e je u fullu sav, videces kad dodjem po tebe i ti si dobra bas wrh , gde si u kom kkraju, daj broj da te nazovem 

-oooooooooooooo idemo na sladoled ili picu , gde ti kazes, bas si sexy u ovoj suknjici skolarka prava 

wrh si malenaaaaaaaaaaaaaa

-Jaao hvallaaa 

Može pica, dogovoreno 

Nego da te pitam nesto-

-pitaj sreco swe sta te zanima , guza ti je wrh mmmmmmmmmm 

daj broj da te nazovem da pricamo

-Važi samo da zapišem. 

A jel ti ono cerka na slici, hoce li i ona sa nama na picu, možemo i u mekić

jeste cerka mi je , razveo sam se pre 3,5 god imam 2 cerke 8 i 12 god , ma idemo ja i ti prvi put sami da se upoznamo a posle cemo sa mojim cerkama taman da im pravis drustvo vole one moje mladje drugarice da se igraju i druze snjima ako ti nesmeta , zapisi broj da me cimnes kad god hoces kad vec neces da mi das svoj da te nazovem 0631185564  goran

-Znači imaš jos drugarica mladjih... Šmrc..

-hahahahh , ma bre samo drugarice al ti ces mi biti jedina kad te upoznam kunem ti se , takvu kao tebe nemam nijednu , daj broj da te nazovem srecooooooooooooooo

-Nedam

-oces da mi budes devojka da te mazim pazim i odrzavam na full nivou, sminkica , garderobica ma swe sta pozelis

-Ne, zato što si odvratni jebeni pedofil, debeli. Nabij te pare sebi u dupe pa se vozaj svojom bembarom. Održavaj svoju ćerku na full nivou. Jesi li svestan da će i nju jednog dana da jebe neka nakaza kao što si ti

-hahahhahah , a ko tebe jebe ako smem da pitam , vidis da si klinka napaljena nemas pojima o zivotu 

nisam ni spomenuo da bi te jebao majmunko malena , ajd caos pajserko

 

Uskoro bi trebalo da dobijem sina. Plašim se. Nije mi smešno.

 

 

 

 

 

 

 

Ovo je priča o dva junaka. 

Naš prvi junak zove se Goran. Ima 21 godinu. Završio je pravno-birotehničku školu, najobrazovaniji je u društvu. Nedeljom, pre fudbala, ide u crkvu i pomoli se za zdravlje haških optuženika i članova svoje stranke. 

Živi sa majkom Petkom sa kojom se lepo slaže od kada se iznervirao i nalupao joj šamarčine. Radi u Maksiju na odeljenju za kućnu hemiju. Plata mu je mala, i nedeljom, prilikom molitve, seti se da poželi da umru Tadić, Papa i Čeda Jovanović jer su namestili da oni što predaju na fakultetima imaju duplo veća primanja od njega.

Njegova devojka radi za vojsku. Kad žene nisu smele da se prijavljuju u vojsku prijavila se na BK, u "može biti samo jedan". Nikada nije doživela orgazam, ali voli da odglumi. To Goranu savršeno odgovara jer je, zbog stanja u svetu i Rasima Ljajića, izgubio volju i čvrstinu. To ga ponekad još više razljuti, ali nema veze, ona voli da se bije kad se voli.

U slobodno vreme voli da čita Veliku Srbiju i  da gleda TV Pink. Od kada su uveli internet, ne skida se sa sajtova Dveri i Svetosavlja. Pre neki dan je odlučio da se ženi, pa je pitao duhovnog onlajn oca za savet da li da dopusti ženi da radi.

Odgovor mu se nije previse svideo.

 Разни покрети за права жена су углавном у некаквим „уравниловкама” које ни код Стаљина, који их је измислио, нису могле да прођу. Каква је то љубав и жртва ако се унапред договоримо: „Ја ћу теби да учиним ово, а ти ћеш мени оно”?!?

 Господ је створио жену као помоћницу човеку. Можемо ли ми да измислимо некакву нову сврху за женски род?

 Tu su bili i neki zanimljivi stavovi o mikrocipovima, vantelesnoj oplodnji ( можда ћеш сада разумети мој одговор и увидети разлог за не ослањање на науку и технику, него на Бога.) o vezi sa gresnicom (  Мој вам је савет једноставан: што пре излазите из тог вашег заједничког греха) itd.

 Ko će sad da zaradi za svadbu, koja mora da bude bar za tristo ljudi? Za to se živi, bre.

 

Drugi bekrija, maštovitog imena Lif, rođen je sa zlatnom kašikom u ustima. Otac i majka članovi partije, prvo KP onda SPS onda PSS onda opet SPS. Sve mu je bilo dozvoljeno, sve omogućeno. Upisao je filozofiju, nije završio. Kaže da ga mrze zato što je drugačiji.

A drugačiji malo jeste. Ima pirsing u nosu i usima, kao i na levoj bradavici. Radi za jednu NGO, dobro zarađuje iako niko, pa ni on sam, nije siguran šta tačno radi.

Sa partnerom se često svađa. On se zove Marko, veoma je pametan i razuman. Lif tvrdi da je prizeman i da nema tako raznovrsna interesovanja kao on. Ne razume zašto ne može Marko da izađe sa posla kad poželi i zašto često odbija da mu kupi dijetalne italijanske raviole od pedeset evra. Naziva ga sitničavim i zaostalim, često ne razgovaraju jer...nemaju o čemu.

 Kada ostane sam Lif ode na sajt e - novina. Ostavlja ovakve komentare:

 Srbi ( cetnici) se nece smiriti dok pravo nedobiju po piCci 

 Fašistička Srbija ne može da opstane i preživi. 

 jebo te i Ustav i policija, sa tim tvojim retardiranim komentarom, pandurčino glupa!

  i dan danas maziš muda golim rukama. I na sve to se po Višegradu nadomak Perućca i Srebrenice safatavaš s Miloradom (Dodikom). O kakvom, bolan svom ugledu i časti govoriš, pička li ti materina četnička???

A pošto je i ubeđeni ateista, kao takvom mu smeta sve i svako ko ne misli u dlaku isto kao i on. Verujuće naziva ovcama, glupanima, naivnim debilima, vređa ih i psuje na svakom koraku. Njima nikako nije jasno šta su to zgrešili i zašto je njihova vera njegov problem.

A gde ćeš lepšeg mesta za to od bloga B92.

 

tražim da se skinu ikone sa zidova zbornice? u pitanju su dve bogorodice što bogoradaju pored dositeja, vuka, tesle i alasa.

(Pi)čkaimaterinapravoslavna. baš me nerviraju.

 

 Debilna je religija. Koliko debilni morate da budete da progutate sve religijske nebuloze?

Ponekad bude toliko srećan što im je skresao da povuče crtu - dve i plaši bakice po komšiluku svojim bušnim zmijskim telom.

 

 Epilog:

 Petka i Marko sreli su se u avionu za Amsterdam. I jedno i drugo zauvek su napuštali vrtloge koji su ih uvlačili u duboku mutnu vodu. Lepo su se slagali i u novom gradu, čak su i radili zajedno u poslastičarnici Petkinog strica Muhameda koji je još pre dvadeset godina došao iz Bosne u Holandiju. 

Naši junaci su još uvek naši junaci.

 

Svako jutro kad mogu, ja volim da pročitam online novine. Blic, Press, B92 i ne samo da pročitam nego i da prokomentarišem. 

Baš je sjajno to što su omogućili interakciju čitalaca. Stvara osećaj da i sam učestvuješ u kreiranju vesti. Međutim, što je vreme više proticalo, sve mi je više izgledalo da je to lažni osećaj, u fizici poznat kao odušak, da ne bi došlo do pucanja materijala pod pritiskom. Nešto kao Indeksovo Pozorište za vreme Slobe.

Ubrzo sam primetio nešto što sam pripisao mojoj sklonosti ka teorijama zavere.

Na primer, pobune se seljaci. Traže pare, kažu država im obećala.

Eto odmah komentara, šta ovi hoće, ništa ne rade, mlate pare, blokiraju ulice ...

Ej, neko ih je slagao, a kad su se pobunili na NJIH drvlje i kamenje.

Drugi primer, članak o radnicima koji rade u lošim uslovima, padaju u nesvest, plata 19 hiljada.

Eto ti lika da kaže: ja radim za sto evra mesečno i to po 12 sati, ko nije zadovoljan neka da otkaz. 

I sve tako redom, onoj što je ukrala 10 miliona, vratila jedan i dobila kusur narukvicu kažu Ceco kraljice izdrži, onom što je napravio sajt i potrošio milione državnih dinara kažu ja sam uz tebe, kad bitanga ukrade lovu kažu to mu se namešta jer je Rom. Da ne veruješ.

I onda jednog dana dobijem odgovor.

Zale se naime,  clanovi neke stranke da ne objavljuju komentare njihovih aktivista a da forsiraju komentare drugih. Kaze njihovi omladinci su poslali 10 000 (deset hiljada) komentara a prošlo je samo hiljadu. 

Što kažu Zemunci, znači ladno uzeo delo na sebe. U prevodu priznao.

I više se ne potresam. A šarenu lažu zvanu komentar planiram da koristim u slučaju kranje ozlojeđenosti.

 

Bio sam tad jos sasma mali i nisam znao zašto neki plaču. Te 1980 (hvala kolegi horhe) umro je drug Tito. Bio je popularan Politikin Zabavnik a ja sam u njemu najvise voleo ono na prvoj strani, ‚‚Jeste li već čuli da.." ili Riplijevi Rekordi. Kad sam malo porastao čuo sam da je skoro sve to izmislilo dokono novinarsko drustvo između bureka i kafe.

Tada sam naviše na svetu želeo helijumski balon. Imao sam hiljadu običnih ali ovaj što leti mi je bio san. Da stavim nekog putnika ili pismo na njega i pustim da odleti. Nažalost, moji nisu imali previše sluha. Rekli su mi da je to preskupo, a ja kao fino dete nisam više ni pitao. Daleko od toga da nisu imali novca da mi kupe, prilično smo dobro stajali, ali moj ćale je bio u tom fazonu, čeličenje, navikavanje na nemaštinu, Boško Buha, korenje i kore sa drveta i tako te tradicionalne pošalice drugova pedagoga ranih osamdesetih.

Takođe sam imao goluba koji mi je svaki dan dolazio na balkon. Trebalo mi je mesec dana strpljenja i mrvica da bih ga jednog dana uhvatio, osetio kako mu kuca srce sto na sat od straha, malo se zezao sa njim, poljubio u kljun i pustio.

Dvadesetak godina kasnije, u mom stanu u centru Beograda, navrzao se da dolazi jedan par golubova. Nijedna druga ptica sem njih. Nije mi smetalo, bilo mi je cak simpaticno. Ali ubrzo su poceli svako jutro, ne da guguču kao normalni golubovi, nego da riču. Nakon nekoliko dana pronasao sam gnezdo sa dva jajeta. Bilo mi je šit da ih bacim pa sam ih ostavio na simsu, odakle su nakon dva dana nestala. Golubovi su opet dolazili i s vremena na vreme bih pronašao neke grancice, novine i lišće na terasi. Došlo je lepo vreme i ja sam sve to, uključujući i onu silu i ordiju koju su iskenjali, redovno bacao.

Pošto je gorenavedeno lepo vreme uzelo maha, prošetao sam 25tim majem sa ženom (teško se navikavam da je tako zovem jer tek nedavno prestali da budemo u bludnoj zajednici). Videvši gomilu balona zakačenu na jedan štand sa suvenirima namolio sam je da mi kupi jedan, pošto su pare kod nje, jer ja ne nosim novčanik. Prodavac je odgovorio da nisu na prodaju i pitao je da li želi baš taj balon. Iako mrzi balone, rekla je da. On joj je poklonio svih 12 balona. Da samo zna koliko srećnim me učinio sigurno me ne bi optužio da sam loš suprug što nisam (kao) hteo da uzmemo.

I sad, zašto sam se ja toliko rasprdeo?

Pa evo zašto. Iste večeri sam pustio jedan balon sa nacrtanim srcem i našim imenima. Balon je odleteo u atmosferu i bio sam srećan jer sam ispunio dečački san.

Posle dva dana čisteći pokušaj golubova da bespravno, kao i svi normalni stanovnici ove zemlje, sagrade svoj objekat na mojoj terasi, video sam TO. Među grančicama i govnima ležao je papirić sa našim imenima uokvirenim srcem.

Pomislio sam da se ušunjam u pekaru u Svetogorskoj gde dokoni novinari krkaju burek i kafu i, kao slučajno, predložim novog ‚‚Riplija"

Da bar jednom ne slažu poštene čitaoce koji im veruju.

Kao ja.

Imam za vas dve preporuke i poklon.

Prvi je film "Najbolji otac na svetu" sa Robinom Vilijamsom. Ne zelim da pricam o sadrzaju filma, a preporučujem da ne konsultujete IMDB ni ništa slično. Samo mi verujte na reč. 

Zašto? Pa ovaj film ima radnju malo drugačiju od ostalih, pa ne bih da upropastim iznenađenje.

A kad kažem malo drugačiju mislim skroz morbidnu. Ako niste baš toliki fan takvih stvari, pređite na drugi predlog.

Ako vam smeta opscen scenario, mnogo psovanja, originalan zaplet, tuga i smeh u jednom, smatrajte da ovaj post ne postoji.

Ako ne volite romantične komedije, ili one šok - neinventivne filmove čiji je jedini cilj da vas totalno zgroze i tako izazovu neku emociju, ovo je film za vas.

OVDE je film sa srpskim prevodom. Bar će biti dok ga ne provale i ne skinu. I skida se malo duze, nekoliko sati.

Drugi film, koji neću podeliti dok god se daje u bioskopima, Deveruše. 

Film koji ni malo ne liči na haj skul-zgodna mlada-ja ga volim al se pravim- prvo sam bila ružna a sad sam glavna riba   komedije.

Neverovatno prirodna gluma. Iznenađujući manjak napumpanih lepotica. Užasavajući višak maštovitosti.

Dopašće se svima koji vole da vide kako nakon velike muke ipak bude sve u redu, a da se opet nekako zaobiđe kliše.

Dopašće se i probirljivim članovima DVD kluba, koji traže nešto drugačije od svega.

Čak i krivonosim studentkinjama koje baš jure one haj skul - maj lov trtemrte filmove, jer im daje nadu.

A isplati se gledati u bioskopu, ako ništa a ono zbog efekta fantastične- banalne muzike u zadnjoj sceni.

 

- Pa kako sad da idemo na tu promociju nakita kad si uvek kukala da je to prevara i smaranje?

- Mrzi me da kuvam po ovoj vrućini. Ajde, šta nam fali, možda bude zabavno.

I bilo je, u početku. To je jedna od onih telefonskih igrica, ono kad zovu sve redom i čestitaju im jer su neviđeni srećnici, eto samo da dođu na polučasovnu prezentaciju uz ručak. Najverovatnije ste već dobijali nagradno putovanje na Maldive od CMC kompanije, samo da platite put i hranu tamo, doduše van sezone, i da otrpite četvoročasovno šikaniranje ljudi koji hoće da vam uvale time sharing od pet hiljada evra. E ovo je nešto slično.

Nisam imao pojma šta se promoviše. Čuo sam da spominju neke ogrlice. Kad smo došli i videli gomilu starijih sugrađana unutra malo sam se zbunio.

Ispostavilo se da to nije nakit. To su magnetne ogrlice za reumu.

Promoter uopšte nije onaj stereotipni mladi menadžer koji odiše samopouzdanjem. Normalan, fin dečko. Malo mi izgleda kao bolničar u staračkom domu, zeza ove babe (na ovu robu imate garanciju na deset godina, znači doživotno).

Stiže ručak. Menjam pire krompir za šniclu sa nekom bakom, pošto zbog jeftine proteze ne može da žvaće. Radi klima, nije loše.

Počinje promocija. Prodaju se vunene navlake za jastuke i jorgane. 2000 evra sve đuture. Oko 400 evra po komadu. Samo danas za nas ponuda 1500 evra sve.

Počinje da mi se dopada. Zezamo se i smejemo, počinjem da zavidim ovom liku, mada sam siguran da mu niko neće kupiti. I dalje podjebava (ovo vam je jastuk za dvoje, evo na primer vas i muža - Ja nemam muža - Gospođo, pored ovakvog jastuka muž vam i ne treba.)

Ozbiljno razmišljam da ga pitam koliko zarađuje i da li bih mogao nekako da počnem i ja da radim nešto slično.

Počinje da šeta od stola do stola. Jedan deda kupuje ćebe u vrednosti 500 evra. Neka baka potpisuje za 400, druga za 600.

Već prestaje da mi biva zabavno. Zezanje bogatih baba je jedno, ali otimanje od ovih koje se jedva sastavljaju između dve penzije je, blago rečeno džukački. A otimanje jeste jer ništa što valja ne prodaje se ovako na dža bu, nego ti pokažu katalog, uzorke pa ti razmisliš pa kupiš.

Dolazi do našeg stola.

- Šta se vama dopada i koliko ćete komada?

- Ja se stvarno izvinjavam ali nisam nikada donosio finansijske odluke za sat vremena, ni mnogo manje od hiljadu evra.

Gleda me značajno, kao da ja njemu tražim pare a ne on meni. Čujem komentare iz hipnotizirane gomile: ne ceni se kod nas kvalitet, ne možeš ti prodati u Srbiji nešto što vredi.

Nešto baš sumnjam u kvalitet ćebeta koje navodno štiti od energije koja izaziva rak. A specijalno sumnjam kad se to sve uvaljuje šibicarski, uzmi odma' inače sutra nema.

Dakle, video je da nema vajde od nas, ali je onako šmekerski dobacio: "Imam ja nešto i za vas".

Tada je povadio gomilu kineskih drangulija (neku kremu za išijas, uloške za cipele sa magnetima, steznik za bubrege koji može i da se nosi kao šubara).

Neka baba ga moli da je sačeka do 25-tog, do penzije. Odbija, sve ispod 300 evra se plaća odmah. Ovo ostalo ide pouzecem, ali ugovor potpisujes odmah.

Pošto ništa nećemo, odlazimo kući.

Razumem, kriza je, svako se snalazi. Lepo su smislil, zovu samo starije, ovi mladi hoće da putuju, piju, puše travu, da jedu i jebu, pevači traže, kurve traže (što kaže jedan stariji pisac) niko od njih ne bi dao suvu šljivu za ćebe ili masažer. Penzosi imaju lovu u šteku i spremni su da je predaju u zamenu za zdravlje. Sad što tu nema nikakvog zdravlja koje ne može da se kupi za deset puta manje love to je druga tema.

Ono što ne razumem je kako je moguće da se nikad ne seti svoje mame ili bake. Ja sam se žestoko zamislio kako je sve prolazno i kako ću i ja biti u sličnoj situaciji dok trepneš okom.

Istog dana gledao sam na tv kako se ljudi u Ovči kupaju u nekoj bari sa lekovitim blatom. To bi bilo super da blato kojim se mažu ne dolazi od fekalija koje se izlivaju iz obližnjih septičkih jama  i od smeća sa deponije.

Ne postoji taj novac za koji bih ja glumio govna iz Ovče.

 

 

 

 

 

Sivi: Ma pogledaj kakvu sam ti ribu nasao, sve ful kako treba, dupence kao dva andola, znaš li ti koliko pametnih gluposti treba izbaciti da se ovako nešto uhapsi. Šta ti je sad?

Đole: Neću.

Kucko: A zašto gospodin neće? Sve se lepo složilo, zvezde su se poklopile u solsticij ljubavi, kupidon je nepogrešivo pogodio u samo središte najtananijih osećanja. Zašto ti sada praviš problem? Želiš li da je izgubimo? (drhtavim glasom, samo što ne zaplače)

Đole: Ne znam, nešto mi tu ne miriše dobro. Baš vas briga, vi ste na sigurnom, ja obavljam sluzavi posao. Ali dobro, bar se zabavljam. I u to ime, na posao.

''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Sivi: Pa dobro šta ti je sad smetalo? Ovo ti nije prvi put da zakažeš, ali šta je sad problem, riba je bomba je avion!

Đole: Svestan sam ja toga, niko srećniji od mene ali kako da radim kad ti stalno misliš o tome što se ne javlja po dva dana, što stalno ima nešto da radi iako si siguran da vodi prilično isprazan život i ko su joj ti drugari što je stalno zovu kad ide u drugu sobu da priča. Da se ja pitam ja bih to odradio i pobegao glavićem bez obzira ali ovaj peško se baš primio na fufu.

Kucko: Ne nazivaj najdivniju tako. Ko si ti da sudiš i presuđuješ. Ne kaže se uzalud glup ko đole.

Đole: Dobro neka vam bude. Ima da radimo, da razbijamo. Krv na vaše ruke.

'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Sivi: Uh, odavno se nisam nalučio toliko oksitocina. A i drugih stvari.

Đole: Ako smo popasli neki triper tek ćeš da se nalučiš.

Kucko: Oh, grom, oh nebo, oh divni čase i spojeni ljubavlju kad zajedno disasmo. Ovo je za ceo život kad rekoh vam ja.

''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Kucko: Ne razumem, sve je bilo valjano, a najdivnija se i dalje ne javlja i izbegava nas. Gde smo pogrešili, avaj?

Sivi: Sudeći po ovom matorom konju u čiji auto ulazi, pogrešili smo što smo se uopšte cimali.

Đole: (ćuti)

Ponoć je.

Kucko: Hajde, pozovimo je da izgladimo nesporazum i sprečimo dalji nespokoj.

Đole: (koluta očima)

Sivi: (čuje muški glas iz slušalice)  Mislim da je sad sve izglađeno. Dobro, štos kaže, bar sam jeb'o.

Đole: (nakašljava se značajno)

Kucko: krc krc puc

Sivi : (daje signal ruci koja briše određeni telefonski broj iz memorije i poseže za vinjakom)

 

 http://www.tarzanija.com/

 

 

 

Kaze meni moj kum i stari drug "Jebo ja tu Evropu kad je Rumunija ušla u nju."

Smatrao sam da je u pravu, ali opet, advanturistički duh mi nije dao mira pa sam malo njuškao po netu i posumnjao.

Zbog silne sumnje jednog dana spakovah pitu od višanja, deblji džemper, pare i gospođu, uputivši se u najbliži rumunski grad - Timsoaru.

Ostavišmo, dakle za nama Beograd i patriote koji su taman kretali u suprotnom pravcu, ka gradu, sa namerom da nabave nove patike i trofeje u vidu pandurskih šlemova i zaputišmo se ka severu. Do Vršca (ili Svršca kako je neko na ulaznoj tabli duhovito dodao) stigosmo prilično brzo, manje od dva sata sa pauzama da trudnica obavi što trudnice inače obavljaju vrlo često. Divan gradić, čist i sređen,sa širokim ulicama i prijatnim ljudima koji su nas u povratku uputili na pravi put, jerbo se neko našalio (verovatno isti autor onog svršac), pa otkinuo tablu koja upućuje ka Beloj Crkvi, koja nam je bila sledeća stanica.

Od Vršca, čini mi se za petnaest minuta bili smo na graničnom prelazu. Prosto nisam mogao da verujem da smo već tu, da je tako blizu.

Na našoj strani carinik hrsa sendvič. Sa radija Željko Samardžić objašnjava svojim vremešnim obožavateljkama kako bi im sve jebao ćerke, što one, kako se čuje na toj live izvedbi, zdušno odobravaju. Službenik elegantnim pokretom ruke pokazuje da prođemo. Čuo sam da dobijaju donaciju od vlade Japana, plastične ruke sa elektromotorom koje pokazuju mušteriji da prođe bez ulaganja suvišnog napora.

Na rumunskoj strani već malo teže. Nekom tipu potpuno rasturaju kola, vade patos, čupaju mebl sa vrata. Prosto je neverovatno koliko je taj čovek natrpao cigareta u jedan auto. Kasnije sam saznao da marlboro u Rumuniji košta 4.5 evra, tako da mi je mnogo toga postalo jasnije.

Stižemo na red. Cigaret, aljkoholj? pita službenik carine obučen kao da je ispao iz CSI Majami. Jok, odgovaram na turskom, lingua franka svih balkanskih naroda. Malo virne u gepek, začudi se boci za TNG kao i gomili blago rečeno čudnih predmeta kojima inače tamo nije mesto (stari usisivač, mapa Sarajeva, noga od stola, potkovica) ali nas pušta dalje.

Kad smo prešli granicu, nakon sto metara ljubazni policajac nas obaveštava da je potrebno kupiti vinjetu koja košta tri evra i važi za sve puteve i autoputeve za sedam dana. Obradovan tom jeftinoćom, a naviknut na lopovluk srpskih putara uputih se opet na granicu. CSI me vraća nazad, jer je prodavnica sa srpske strane i upućuje na pumpu Rompetrol (pomislih da je vlasnik Keba). Put je inače prilično dobar, ništa spektakularno ali dobar. Mirko Alvirović bi to mnogo lepše opisao, sa sve akvaplaninzima i nebezbedno, preporučujemo i oprez.

Elem da ne dužim, baba u klompama i trikou na pumpi nas posla u neko selo, pošto ni ona nije imala vinjete. U selu mnoštvo Srba i onih što Srbski zbore, pa me uputiše u poštu. Kupismo vinjetu, i još neplanirano dva kolača u odličnoj seoskoj poslastičarnici (3 leia komad), a tu je bio i neizbežni wc. Inače odnos lei euro je 4-1 za gostujuću momćad.

 

U roku od 45 minuta oprezne vožnje (nisam proverio ali kažu da su kazne za saobraćajne prekršaje strahotne) stižemo u Temišvar. Parkiram u centru grada sat ipo za tri leja. Od pet popodne do sedam ujutru se ne plaća tako da sam do sutra miran. Karte za parking se kupuju bukvalno na svakoj trafici, ogrebe se ona folija kao za grebgreb na onom mestu gde je broj koji označava u koliko sati je započeto parkiranje, zaglavi u prozor ili na drugo vidno mesto unutrašnjosti automobila. 

Inače svi govore engleski, osim trojice pajsera koje sam pitao kako se plaća parking a oni mi mutavo pokušali objasniti, koliko sam razumeo, da ga natovarim na leđa i nosim sa sobom, aludirajući na veličinu mog vozila. Objasnio sam im na srpskom doduše da ima čika nešto mnogo veće što bi oni mogli natovariti svojim kevama malo ispod leđa, ali nisu razumeli i srećni se razišli.

Prilično umorni sedamo u najskuplji lokal u strogom centru, na najvećem trgu, naručujemo najskuplji voćni koktel koji momentalno vraća u život. Najbolje piće koje sam u životu probao. Sa čuđenjem gledamo reklame za crnogorsko primorje na stolu.

Stiže račun, dva koktela ukupno 17 leia. Smešno.

 

Šetnja po parkovima kojih ima na bukvalno svakom koraku i prilično su veliki. Obilazak crkava i drugih znamenitosti koje možete naći na zvaničnom sajtu Timsoare pa ih ja neću u ionako dugom postu navoditi.

Daklem, da skratim.

 

Krkanje pereca kojih ima raznih sorti i fela, ovi ljudi baš svašta meću na testo.

Još šetanja, divljenje činjenici da nema grafita i smeća. Pljuvanje po sopstvenoj državi i gradu. 

Između nekog lokalnog restorana-avanture i standarndog američkog obroka biramo KFC i gomilu ljutih krilaca za naše ljute prazne stomake koji su izgubili volju za avanturom Račun 36 leia za oboje.

Sitost, noćna vožnja, podrigivanje, granica, cigaret, aljkoholj, još malo vožnje, Bela Crkva, apartman, đakuzi, jutro, vožnja, seljaci na barikadama, čekanje, svađanje, neplanirano Smederevo, autoput, kuća, krevet.

Evo pola je noći i jedva dođoh do malo mira. Radio sam ovih dana kao konj, dočekao vikend, ispala neka tezga, poneo malo posla kući, kad tamo - drugarica. Aj' da je moja, nego sestrina. Kao dogovorila se ona da prespava kod nas sa mojom prokleto dobrom, i za moj pojam poprilično naivnom ženom. Pošto nema mesta u jednosobnom stanu, ona će kod mame, a drugarica ostaje kod mene, da se družimo.

Dobro, pristajem, iako sam vec prilično umoran i nije mi do priče, a i ne sećam se te persone. Pristaje i ona. Kaže dobar sam dečko, seća se još pre dvadeset godina, jer otpriike je toliko nisam video. Ne živimo u istom gradu sestra i ja, a mnogo je starija inače.

Uvalila je svojih stotinjak kila u fotelju, ispružila noge nalik na bokserske vreće na stakleni sto i zatražila kafu. Skuvao.

Gumuš. Reklame.

- E znaš, upisujem sad pravni, pod stare dane. 'Ta me zabole.

- Nisam iznenađen, to ti baš stoji.

Ja imam talenat. Reklame.

- Kako mo'š da živiš ovde, ja ne znam. Tol'ko buke i dernjave. Ubij se.

- Navikne se čovek.

Zvoni mobilni. Odbija poziv. Stiže jedna pa druga poruka.

Na kraju komentariše van sebe i mlati dlakavom rukom ka meni kolutajući očima ka ekranu telefona.

- Svi ste vi muškarci isti, govno ko govno.

- Možda si u pravu, kažem.

I jesam govno kad zgubidanim ovde sa tobom. Trebalo je ja da odem kod tašte. U stvari...

- I jedete govna, mogu da ti kažem. Evo ovaj, na primer, kaže i pokazuje na telefon. Pet puta dnevno šalje poruke i zove. Ja mu kao odgovorim, malo nek se nada. A on navalio kao fap na trotoar. Pujebem ti budalu.

- A dobro, zaljubio se čovek...

- Ma ko, ma taj, ma folira se nešto, neku poeziju mi šalje evo gledaj. Al znam ja takve, šta on hoće.

- U redu, ne znam o čemu se radi.

- Pa evo ja ti kažem. Zaljubio se,kažeš? E baš si mlad, zelen. Pa ti stvarno veruješ u te bajke? Ma znaš šta, još se nije rodio taj ko će mene zajebati. Jel znaš ti kad ću ja da se udam?

- Koliko ja poznajem takve kao ti, čim se nađe neko dovoljno lud da te zaprosi.

- Pa jesti... ti stvarno misliš...

Nakon kraće pauze zatražila je nešto žestoko. Dao sam joj rakiju za obloge, okrenula se da gleda koncert Zdravka Čolića. Ja kuckam ovaj tekst i nadam se da se neće okrenuti i udaviti me rutavim šakama.

Razmišljam kako je to sve priroda uredila. Jin i jang. Koka i kola . Burek i jogurt. Paćenica i pičkopaćenik. Svemir i atom. Sila i reč.

Krpa i zakrpa.

 

Đabe pare za poker!

Pa gde to ima?

Kod čika Crva, naravna stvar, što bi rekao Boško Buha.

Svi oni koji su igrali Teksas holdem igre i igrice na fejsbuku pa misle da nešto znaju jer imaju sto milijardi čipova, sada mogu da se okušaju u pravom pokeru za prave pare. I to, za razliku od ljudi koji su davali kuću i okućnicu na jednoj ruci, ovaj put bez svojih ulaganja - besplatno.

Kako je to moguće?

Pa internet poker sajtovi žive od rejka, a to je procenat (piksla) koju uzimaju od svake igre, recimo ako je dobitak dolar oni uzmu dva centa. Pošto se tih para nakupi, njima se isplati da daju određenu lovu na reklamu i privlačenje mušterija. Zato ponegde daju novac besplatno nekome da bi on igrao uz nadu da će se navući i početi da ulažu svoj novac. Što se naravno retko desi ali ipak dovoljno često da bude profitabilno.

Kako to učiniti?

Postoji nekoliko sajtova. Prvi je pokerstrategy. Za njega je potrebno proći test i znati engleski. Rešenja testa se nalaze na samom sajtu, tako da to neće biti problem nekom ko iole razume taj jezik. Takođe je neophodno fotografisati svoj pasoš ili ličnu kartu i poslati sliku njima, kao dokaz da nisi samo lupio ime i uzeo pare. Ali Srbin se i tu snađe. Ja sam spiskao svojih besplatni h 50$ pa sam slikao maminu i ženinu ličnu kartu i tek na ćaletovu sam profitirao. Sad sam na limitu 10-20 centi i imam oko 300 evra na računu, a već sam skinuo oko 200 na svoj moneybookers račun a posle i na moj devizni račun. Kome je to previse komplikovano neka uzme visa virtuon karticu i skida direktno na svoj račun.

Ako vam ne ide engleski pogledajte OVDE. Tu su odgovori na pitanja, ima ih mnogo, radi lakseg snalazenja mozete koristiti opciju ctrl + F na ovoj strani, u dnu strane vam izlazi trazilica, prekopirate pitanje sa sajta pokerstrategy u prazno polje i onda vam kompjuter nadje na OVOJ strani pitanje i ispod njega odgovor.

 

Ko ne ume u engleski sleduje mu samo 25 dolara, ali više puta. Na sajtovima YPC i freepokermoney daju besplatno tri puta po 25 dolara ali na različitim sajtovima, tek nakon što prođe par meseci možeš da zatražiš drugih 25. Isto se šalje slika lične karte i određenog broja koji dokazuje da si bio na njihovom sajtu. Imaju samo tri poker sajta (igraonice) ali su oni valjani, za razliku od nekih nameštenih sajtova koji samo otimaju lovu.

Tu je i Bankrollmob, koji daju i neke igrice kao na primer obijanje sefa, a plaćaju i za postovanje na njihovom forumu. Naravno, treba godinu dana da se prepucavaš sa nekim na forumu da dobijes 50$ ali kad je neko dokon...

 

Za sve one koji su se nameračili da odmah skinu svih 50 $ da kažem još i da to neće moći. Moraš da odigraš određen broj igara (koji nije mali) pre nego što možeš da povučeš pare. Uglavnom do tada si već sve pogubio ili si u debelom profitu.