KurSalonGospodar

02 Jul, 2011

Rumunija - Beograd - Temisvar automobilom

Generalna — Autor worm99 @ 20:12

Kaze meni moj kum i stari drug "Jebo ja tu Evropu kad je Rumunija ušla u nju."

Smatrao sam da je u pravu, ali opet, advanturistički duh mi nije dao mira pa sam malo njuškao po netu i posumnjao.

Zbog silne sumnje jednog dana spakovah pitu od višanja, deblji džemper, pare i gospođu, uputivši se u najbliži rumunski grad - Timsoaru.

Ostavišmo, dakle za nama Beograd i patriote koji su taman kretali u suprotnom pravcu, ka gradu, sa namerom da nabave nove patike i trofeje u vidu pandurskih šlemova i zaputišmo se ka severu. Do Vršca (ili Svršca kako je neko na ulaznoj tabli duhovito dodao) stigosmo prilično brzo, manje od dva sata sa pauzama da trudnica obavi što trudnice inače obavljaju vrlo često. Divan gradić, čist i sređen,sa širokim ulicama i prijatnim ljudima koji su nas u povratku uputili na pravi put, jerbo se neko našalio (verovatno isti autor onog svršac), pa otkinuo tablu koja upućuje ka Beloj Crkvi, koja nam je bila sledeća stanica.

Od Vršca, čini mi se za petnaest minuta bili smo na graničnom prelazu. Prosto nisam mogao da verujem da smo već tu, da je tako blizu.

Na našoj strani carinik hrsa sendvič. Sa radija Željko Samardžić objašnjava svojim vremešnim obožavateljkama kako bi im sve jebao ćerke, što one, kako se čuje na toj live izvedbi, zdušno odobravaju. Službenik elegantnim pokretom ruke pokazuje da prođemo. Čuo sam da dobijaju donaciju od vlade Japana, plastične ruke sa elektromotorom koje pokazuju mušteriji da prođe bez ulaganja suvišnog napora.

Na rumunskoj strani već malo teže. Nekom tipu potpuno rasturaju kola, vade patos, čupaju mebl sa vrata. Prosto je neverovatno koliko je taj čovek natrpao cigareta u jedan auto. Kasnije sam saznao da marlboro u Rumuniji košta 4.5 evra, tako da mi je mnogo toga postalo jasnije.

Stižemo na red. Cigaret, aljkoholj? pita službenik carine obučen kao da je ispao iz CSI Majami. Jok, odgovaram na turskom, lingua franka svih balkanskih naroda. Malo virne u gepek, začudi se boci za TNG kao i gomili blago rečeno čudnih predmeta kojima inače tamo nije mesto (stari usisivač, mapa Sarajeva, noga od stola, potkovica) ali nas pušta dalje.

Kad smo prešli granicu, nakon sto metara ljubazni policajac nas obaveštava da je potrebno kupiti vinjetu koja košta tri evra i važi za sve puteve i autoputeve za sedam dana. Obradovan tom jeftinoćom, a naviknut na lopovluk srpskih putara uputih se opet na granicu. CSI me vraća nazad, jer je prodavnica sa srpske strane i upućuje na pumpu Rompetrol (pomislih da je vlasnik Keba). Put je inače prilično dobar, ništa spektakularno ali dobar. Mirko Alvirović bi to mnogo lepše opisao, sa sve akvaplaninzima i nebezbedno, preporučujemo i oprez.

Elem da ne dužim, baba u klompama i trikou na pumpi nas posla u neko selo, pošto ni ona nije imala vinjete. U selu mnoštvo Srba i onih što Srbski zbore, pa me uputiše u poštu. Kupismo vinjetu, i još neplanirano dva kolača u odličnoj seoskoj poslastičarnici (3 leia komad), a tu je bio i neizbežni wc. Inače odnos lei euro je 4-1 za gostujuću momćad.

 

U roku od 45 minuta oprezne vožnje (nisam proverio ali kažu da su kazne za saobraćajne prekršaje strahotne) stižemo u Temišvar. Parkiram u centru grada sat ipo za tri leja. Od pet popodne do sedam ujutru se ne plaća tako da sam do sutra miran. Karte za parking se kupuju bukvalno na svakoj trafici, ogrebe se ona folija kao za grebgreb na onom mestu gde je broj koji označava u koliko sati je započeto parkiranje, zaglavi u prozor ili na drugo vidno mesto unutrašnjosti automobila. 

Inače svi govore engleski, osim trojice pajsera koje sam pitao kako se plaća parking a oni mi mutavo pokušali objasniti, koliko sam razumeo, da ga natovarim na leđa i nosim sa sobom, aludirajući na veličinu mog vozila. Objasnio sam im na srpskom doduše da ima čika nešto mnogo veće što bi oni mogli natovariti svojim kevama malo ispod leđa, ali nisu razumeli i srećni se razišli.

Prilično umorni sedamo u najskuplji lokal u strogom centru, na najvećem trgu, naručujemo najskuplji voćni koktel koji momentalno vraća u život. Najbolje piće koje sam u životu probao. Sa čuđenjem gledamo reklame za crnogorsko primorje na stolu.

Stiže račun, dva koktela ukupno 17 leia. Smešno.

 

Šetnja po parkovima kojih ima na bukvalno svakom koraku i prilično su veliki. Obilazak crkava i drugih znamenitosti koje možete naći na zvaničnom sajtu Timsoare pa ih ja neću u ionako dugom postu navoditi.

Daklem, da skratim.

 

Krkanje pereca kojih ima raznih sorti i fela, ovi ljudi baš svašta meću na testo.

Još šetanja, divljenje činjenici da nema grafita i smeća. Pljuvanje po sopstvenoj državi i gradu. 

Između nekog lokalnog restorana-avanture i standarndog američkog obroka biramo KFC i gomilu ljutih krilaca za naše ljute prazne stomake koji su izgubili volju za avanturom Račun 36 leia za oboje.

Sitost, noćna vožnja, podrigivanje, granica, cigaret, aljkoholj, još malo vožnje, Bela Crkva, apartman, đakuzi, jutro, vožnja, seljaci na barikadama, čekanje, svađanje, neplanirano Smederevo, autoput, kuća, krevet.

Komentari

  1. Ček samo da behappy da komentar :)))

    Autor sanjarenja56 — 02 Jul 2011, 21:17

  2. HAHAHAH LOOOL odlican tekst, bas me je slatko nasmejao, keep up the good work :)

    Autor dmc — 03 Jul 2011, 05:55

  3. svidja mi se kako opisujes ljude i situacije

    Autor viktory — 03 Jul 2011, 11:46

  4. Hvala svima, mislio sam da ce nekog zanimati malo konkretnije stvari od nabrajanja sta sve ima da se vidi. Zaboravih da kazem da nije potrebna medjunarodna dozvola, samo zeleni karton, ni 500evra na uvid, kao sto neki kazu.

    Autor worm99 — 03 Jul 2011, 15:43

  5. Dobar opis carinika. :)

    Autor nemanja — 03 Jul 2011, 17:27


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs