KurSalonGospodar

Ovo je priča o dva junaka. 

Naš prvi junak zove se Goran. Ima 21 godinu. Završio je pravno-birotehničku školu, najobrazovaniji je u društvu. Nedeljom, pre fudbala, ide u crkvu i pomoli se za zdravlje haških optuženika i članova svoje stranke. 

Živi sa majkom Petkom sa kojom se lepo slaže od kada se iznervirao i nalupao joj šamarčine. Radi u Maksiju na odeljenju za kućnu hemiju. Plata mu je mala, i nedeljom, prilikom molitve, seti se da poželi da umru Tadić, Papa i Čeda Jovanović jer su namestili da oni što predaju na fakultetima imaju duplo veća primanja od njega.

Njegova devojka radi za vojsku. Kad žene nisu smele da se prijavljuju u vojsku prijavila se na BK, u "može biti samo jedan". Nikada nije doživela orgazam, ali voli da odglumi. To Goranu savršeno odgovara jer je, zbog stanja u svetu i Rasima Ljajića, izgubio volju i čvrstinu. To ga ponekad još više razljuti, ali nema veze, ona voli da se bije kad se voli.

U slobodno vreme voli da čita Veliku Srbiju i  da gleda TV Pink. Od kada su uveli internet, ne skida se sa sajtova Dveri i Svetosavlja. Pre neki dan je odlučio da se ženi, pa je pitao duhovnog onlajn oca za savet da li da dopusti ženi da radi.

Odgovor mu se nije previse svideo.

 Разни покрети за права жена су углавном у некаквим „уравниловкама” које ни код Стаљина, који их је измислио, нису могле да прођу. Каква је то љубав и жртва ако се унапред договоримо: „Ја ћу теби да учиним ово, а ти ћеш мени оно”?!?

 Господ је створио жену као помоћницу човеку. Можемо ли ми да измислимо некакву нову сврху за женски род?

 Tu su bili i neki zanimljivi stavovi o mikrocipovima, vantelesnoj oplodnji ( можда ћеш сада разумети мој одговор и увидети разлог за не ослањање на науку и технику, него на Бога.) o vezi sa gresnicom (  Мој вам је савет једноставан: што пре излазите из тог вашег заједничког греха) itd.

 Ko će sad da zaradi za svadbu, koja mora da bude bar za tristo ljudi? Za to se živi, bre.

Drugi bekrija, maštovitog imena Lif, rođen je sa zlatnom kašikom u ustima. Otac i majka članovi partije, prvo KP onda SPS onda PSS onda opet SPS. Sve mu je bilo dozvoljeno, sve omogućeno. Upisao je filozofiju, nije završio. Kaže da ga mrze zato što je drugačiji.

A drugačiji malo jeste. Ima pirsing u nosu i usima, kao i na levoj bradavici. Radi za jednu NGO, dobro zarađuje iako niko, pa ni on sam, nije siguran šta tačno radi.

Sa partnerom se često svađa. On se zove Marko, veoma je pametan i razuman. Lif tvrdi da je prizeman i da nema tako raznovrsna interesovanja kao on. Ne razume zašto ne može Marko da izađe sa posla kad poželi i zašto često odbija da mu kupi dijetalne italijanske raviole od pedeset evra. Naziva ga sitničavim i zaostalim, često ne razgovaraju jer...nemaju o čemu.

 Kada ostane sam Lif ode na sajt e - novina. Ostavlja ovakve komentare:

 Srbi ( cetnici) se nece smiriti dok pravo nedobiju po piCci 

 Fašistička Srbija ne može da opstane i preživi. 

 jebo te i Ustav i policija, sa tim tvojim retardiranim komentarom, pandurčino glupa!

  i dan danas maziš muda golim rukama. I na sve to se po Višegradu nadomak Perućca i Srebrenice safatavaš s Miloradom (Dodikom). O kakvom, bolan svom ugledu i časti govoriš, pička li ti materina četnička???

A pošto je i ubeđeni ateista, kao takvom mu smeta sve i svako ko ne misli u dlaku isto kao i on. Verujuće naziva ovcama, glupanima, naivnim debilima, vređa ih i psuje na svakom koraku. Njima nikako nije jasno šta su to zgrešili i zašto je njihova vera njegov problem.

A gde ćeš lepšeg mesta za to od bloga B92.

 Debilna je religija. Koliko debilni morate da budete da progutate sve religijske nebuloze?

Ponekad bude toliko srećan što im je skresao da povuče crtu - dve i plaši bakice po komšiluku svojim bušnim zmijskim telom.

 Epilog:

 Petka i Marko sreli su se u avionu za Amsterdam. I jedno i drugo zauvek su napuštali vrtloge koji su ih uvlačili u duboku mutnu vodu. Lepo su se slagali i u novom gradu, čak su i radili zajedno u poslastičarnici Petkinog strica Muhameda koji je još pre dvadeset godina došao iz Bosne u Holandiju. 

Naši junaci su još uvek naši junaci.

Svako jutro kad mogu, ja volim da pročitam online novine. Blic, Press, B92 i ne samo da pročitam nego i da prokomentarišem. 

Baš je sjajno to što su omogućili interakciju čitalaca. Stvara osećaj da i sam učestvuješ u kreiranju vesti. Međutim, što je vreme više proticalo, sve mi je više izgledalo da je to lažni osećaj, u fizici poznat kao odušak, da ne bi došlo do pucanja materijala pod pritiskom. Nešto kao Indeksovo Pozorište za vreme Slobe.

Ubrzo sam primetio nešto što sam pripisao mojoj sklonosti ka teorijama zavere.

Na primer, pobune se seljaci. Traže pare, kažu država im obećala.

Eto odmah komentara, šta ovi hoće, ništa ne rade, mlate pare, blokiraju ulice ...

Ej, neko ih je slagao, a kad su se pobunili na NJIH drvlje i kamenje.

Drugi primer, članak o radnicima koji rade u lošim uslovima, padaju u nesvest, plata 19 hiljada.

Eto ti lika da kaže: ja radim za sto evra mesečno i to po 12 sati, ko nije zadovoljan neka da otkaz. 

I sve tako redom, onoj što je ukrala 10 miliona, vratila jedan i dobila kusur narukvicu kažu Ceco kraljice izdrži, onom što je napravio sajt i potrošio milione državnih dinara kažu ja sam uz tebe, kad bitanga ukrade lovu kažu to mu se namešta jer je Rom. Da ne veruješ.

I onda jednog dana dobijem odgovor.

Zale se naime,  clanovi neke stranke da ne objavljuju komentare njihovih aktivista a da forsiraju komentare drugih. Kaze njihovi omladinci su poslali 10 000 (deset hiljada) komentara a prošlo je samo hiljadu. 

Što kažu Zemunci, znači ladno uzeo delo na sebe. U prevodu priznao.

I više se ne potresam. A šarenu lažu zvanu komentar planiram da koristim u slučaju kranje ozlojeđenosti.

Priču sam čuo od poznanika koji je branio dvojicu lopova koji su obili stan nekog tipa koji je radio kao rendgenski tehničar u Libiji i sad se vratio u Srbiju sa pošteno zarađenim kapitalom. Moguće je i da je to samo urbana legenda a možda je i čista istina.

Dakle, dvojica mutnih čovečuljaka dobila su tip da je stan pre podne prazan. Kao što su i ranije radili, pre posla su pozvali stan telefonom da vide ko je unutra. Javio se dečiji glasić:

- Ćao mala šta radiš?

- Ništa, a ko je to?

- Jedan čika, drug tvog tate. Je li kod kuće?

- Nije tu smo samo ja i Boža.

- A koliko Boža ima godina?

- Sest.

- E super, kaži tati da ću navratiti ovih dana.

Obradovani činjenicom da je plen maltene nebranjen dva zla druga zaputiše se ka stanu, dupleksu od osamdesetak kvadrata.

Pozvonivši na vrata, nekako su smuvali devojčicu da ih pusti. Rastpitivali su se gde mama čuva nakit a gde tata lovu.

Taman kad su se spremali da počnu da trpaju plen u vreću, kao Buldozi iz Mikija Mausa, niz stepenice je strčao Boža.

Tačnije skočio.

I to pravo na onog većeg lopova. Zario mu je zube u vrat, instiktivno, kao i mnogi njegovi preci pre njega. 

Jadni drugar nije ni shvatio šta mu se dešava dok je drugi počeo da beži preko vrata. 

Boža ga je stigao u dva skoka, ujeo za bulju i odvukao na ulicu.

U tom trenutku je naišao lokalni policajac sa krofnom u ruci. A nedugo zatim i još mnogo njegovih kolega.

Drugari su pitali advokata da li postoji mogućnost da tuže vlasnika Bože, inače vučjaka teškog tridesetak kilograma. Nisu dobili očekivani odgovor.

Jedna od retkih priča danas u kojima pravda trijumfuje.