Gordost-moj omiljeni greh
U davna vremena, dok je jos drvece hodalo, upoznah ne znam više ni kako ni gde, devojku iz snova. Njeno lice nam se smesilo sa bilborda pored Brankovog mosta. Manekenka, glumica, ceo jedan novi svet, na dohvat ruke. Niti jednog trenutka se nisam zapitao da li sam dovoljno dobar za nju. Dadoh joj broj telefona, mimo običaja. Rekla je da će zvati sledećeg jutra.
Sav razdragan legoh u krevet i još dugo snatrih o divnim trenucima što nas čekaju. Maštao sam i pažljivo planirao sve izlaske, šetanje kraj reke i mnogo još toga što za priču nije.
Probudih se toga jutra, pogledom tražeći telefon. Nije ga bilo. Prisetih se da mi je sigurno ostao u automobilu, gde ima običaj da zapadne pod sedište.
Izašao sam u dvorište dok su ptičice cvrkutale. Komšinica iz kuće pored, dobrodržeća dama srednjih godina, iznosila je smeće. Pošto sam primetio da me netremice gleda, osmehnuo sam se, šeretski.
Bukvalno je utrčala u kuću crvena kao ruža jesenja.
Išlo me tih dana. Prosto sam neodoljiv. Voli me staro, mlado, ludo, pametno, lepo, ružno, muško žensko...
Zanet mislima shvatih da sam izašao napolje u gaćama. I to onim bušnim, rezervnim. Kakav tresak uz pad na zemlju. Na sreću ubrzo sam se odselio odatle.
Srećom telefon je bio ispod sedišta. Nije zvala. Ni tad ni više nikad.